Lučani imaju dve duge ulice. Obe su toliko duge da su morali da ih izlome velikim krivinama da bi ih tako iskrivljene smestili na dve kolonije. Kolonije su dva brda koja se izdižu iznad glavne ulice u centru, ušuškana u pojas borovih šuma i tajnovita kao da na njima žive bogovi. Čitavo moje detinjstvo te kolonije su služile da neka deca budu sa jedne kolonije, a druga sa druge, pa da mi iz centra ne znamo oko čega se svađaju i igraju rata. Kada mi je, kao maloj, neko objasnio značenje reči kolonija, ta dva brda iznad glavne ulice su me još više zbunila i dugo sam razmišljala kako i odakle su ti ljudi dolazili, zamišljala sam brodove kakve malena Bjelica sa svojim uskim koritom nije mogla ni da sanja, vagone pune ljudi sa koferima i decom u naručju, zvuk udaraca čekićem o čelične šine koje su se, pred mojim sklopljenim očima, završavale neposredno pre nego što je voz preko njih trebao da pređe. Svi su, u mojoj mašti, došli sa svih strana sveta, smestili se na jednu ogromnu livadu i na njoj počeli da grade fabriku, a oko fabrike sebi domove, da bi u njih spustili onu decu koja su im plakala u naručju dok su čekićima udarali o metalne šine. Tako su neki došljaci napravili Lučane, varošicu u kojoj sam provela polovinu svog života.

Jedna od te dve duge ulice koje su morali da izlome da bi je smestili u varošicu bila mi je posebno draga. Uvijala se uz levo brdo iznad glavne ulice. Od sredine svoje dužine, sa njene obe strane nikle su malene, dvospratne zgrade sa po četiri stana, sve nalik jedna drugoj, na samo desetak koraka udaljene od ulice. Zgrade su mi najviše ličile na one plastične kućice koje se dobijaju u kutiji Monopola. Toliko su tesne da život neminovno mora da se odvija i ispred njih, ne može sve da stane unutra.
Svaka zgrada je imala isti inventar – po jedno modro zeleno drvo sa svojom raskošnom hladovinom, po jedan sto sa klupicama koje su stanari sastavljali od dasaka, po nekoliko dece i starih, a ostatak življa su bili ljudi srednjih godina zaposleni u onoj fabrici koju su došljaci pravili lupajući čekićem o čelične šine, dok su u drugoj ruci držali svoju decu. Svi oni, listom, bili su sastavni deo svake zgrade, kao da su bili ucrtani u njen plan. Ta duga, izlomljena ulica na staroj koloniji živela je posebnim životom u letnje večeri, a naročito u jesen kada sve zamiriše na zimnicu i pečene paprike.
Sećam se, sumrak lagano postaje mrak, a ja na prvoj krivini iza koje počinje niz dvospratnica uvučem ruke u džepove, u njima potražim neki papirić koji ću nervozno savijati između prstiju dok prolazim sama kroz dugu ulicu. Kroz takve ulice ne možeš da prođeš neprimećen i to sam dobro znala. Odmerim korak – ni previše brz, da se sve ne bi prebrzo završilo, jer sam bila suviše stidljiva da se ponovo tuda vratim, a opet ni previše spor, da ne bi izgledao kao da se šetam i da svi oni pogledi koji žmirkaju da vide ko sam i kuda sam pošla ne ostanu predugo na meni.
Krenem lagano. Iz tame iznad klupica otme se po neki oblak dima od cigareta, osvetljen žutim svetlom iz najbližeg stana. On odaje par tamnih silueta koje sede za stolom od dasaka. Ćute dok prolazim, ili ne čujem šta govore. Pogledam niz ulicu – za svakim stolom skupile se senke. Drveće, svako ispred svoje zgrade, mirno stoji u boji mraka, kao komšinica koja sa papilotnama na glavi izađe da proviri ko ide ulicom. Uhvatim pravac i zažmurim. Negde zvoni telefon. Zamišljam da je poziv za mene, da živim u svakom od tih stanova. Zamišljam milje ispod telefona, naprsline debelog sloja kreča na zidu, zvuk brave dok neko od ukućana otvara sobu da mi kaže da je poziv za mene. Čujem zveket escajga, negde se postavlja večera. Zamišljam ko tu još sa mnom živi. Neki drugi ljudi, drugih lica i života. Pred očima mi drugačiji tanjiri, šerpe drugačijih šara. U drugom stanu neko je pored mene prošao u treger majici, miriše deteržent i vlažne novine kojima su upravo obrisani prozori. Zvoni na vratima. Ko li je? Opet zvoni telefon. Sprema se sutra za put. Cipela je pukla, nema para za druge. Peku se paprike za zimnicu, sve miriše. Dete je došlo sa treninga, brzo ga presvući. Nerešivi zadatak iz matematike na stolu, krivi uglove lista misleći o nečem sasvim drugom dok nerešeni zadatak raste kao problem. Nekome se desilo nešto lepo. Spava sa novinama u rukama. Voda curi ispod zamrzivača. Fleka na haljini. Tajna koju je teško sačuvati. Desilo se nešto strašno. Prazno je i hladno kada neko umre. Kafa je suviše slatka. Još jednu cigaretu.
Kulja život kroz sve otvore, kroz razmaknute zavese i odškrinute prozore. Do kraja ulice odživim hiljadu ne-svojih života. Sa osmehom se spustim niz izlomljenu ulicu, nazad u centar, u svoju sobu.

Opet vazduh miriše na pečene paprike. Sve je dobro.