Format 210 x 297

Lučani.

Godine prve u kojima se sećam sebe.
Crna aktentašna mog tate, škljocava brava, uvek zanimljiva za igranje. U tašni beli, čisti papiri sa suvim žigom Aero Zagreb, šarene olovke, rapidografi, sve što u tim godinama mislim da mi treba.

Tata je inženjer u lokalnoj vojnoj fabrici. Tih godina, kao i naredne dve decenije, sve dok se nismo odselili – gde god izgovorim čija sam kćerka, svima lice pretvaram u osmeh.
„Ratomirova kćerka… znam ti oca… pošten čovek.“
A ja kao da porastem još malo, iako sam tek mnogo kasnije shvatila čemu se dive. Da, njegova sam kćerka.

U trenucima dečje dokolice i radoznalosti, dokopam se njegove aktentašne koju svakog jutra nosi na posao, svakog poslepodneva vraća kući.
Miriše na kvalitetnu kožu, lepak i tajnu. Otvaram je kao bajku…
Zgrabim prstićima ćošak jednog od onih čarobnih belih papira sa suvim žigom. Drugom rukom dohvatim rapidograf. Od sreće zaboravljam da dišem. Taman da povučem liniju, papir mi se već izmiče pod rukama.
Sa druge strane stola prizor koji ne volim da vidim – namršten tata.
„Milice, taj papir pripada fabrici. Ako ga uzmeš, to je krađa.“
I polako se ruši moja bajka. Iščezava miris kvalitetne kože, lepka i tajne.
„Šta misliš, kad bi svaki otac donosio svojoj deci papire za crtanje iz fabrike? Zamisli kakva je to krađa!“
Zarumenim se od stida, odustajem od bajke, zaplačem baš kao naivni lopov uhvaćen u krađi.

Format oko 30 x 50

Beograd.

Moj prvi odlazak u veliku pobedu.
Moja, tada povučena, jasna crta ličnosti – izaberi cilj i kreni u borbu.

Cilj izabran – fakultet koji upisuju retki, pobediti sebe, pobediti provinciju, pobediti male šanse za pobedu, prosto pobediti.
Odlazak iz roditeljskog doma nimalo lak. Ali ako je to cena pobede nad sobom – rado prihvatam.

Ne znam kako izgledaju uobičajeni roditeljski saveti pred taj veliki odlazak, ali ja pamtim samo jedan.
Pakujem svoj kofer, mama brižno dodaje sapun, kutiju keksa koju smo tog dana do pola ispraznili, još jednu teglicu džema. Gleda prazne prostore u mom koferu, okreće se po kući i traži čime da ih popuni.
Poslednja sića iz njenog novčanika mi je u ruci: „Nek’ ti se nađe…“ Tata gleda na sat, treba krenuti.

U vremenu u kome se „švercovanje“ gradskim prevozom u Beogradu podrazumevalo kao opšteprihvaćen model ponašanja, na izlasku iz stana, tata mi dodaje još jednu crtu ličnosti, podebljanu:
„Milice, plaćaj kartu za prevoz. Ako je ne platiš, to ti je isto kao da si ukrala. Ukrala si od vozača i njegove porodice, ukrala si od svih ostalih radnika, ukrala si od njihove firme, ukrala si od države.”

Narednih godina, često sam bila u prilici da gledam kako se pun autobus putnika okreće da vidi ko sam, dok mašem rukom u vazduhu: „Izvinite, meni niste prodali kartu!“

Devetnaest godina posle tog odlaska, sedim danas sa tatom.
Drema mi umoran u fotelji.
Gledam ga i ćutim.
„Za koji svet si me vaspitavao?“

Slušam odgovor koji ni on nema.